Verno Pseto
Vidoja Božinović-Džindžer, Bora Đorđević
Kad budem mator, nikakav i celav,
kad ne budem vredan pola lose strofe,
kada bele miseve pojurim po stolu,
kada budem gotov, blizu katastrofe.
Kad ne budem vredan po lule duvana,
kad zaglavim negde u poslednjoj rupi,
kad postanem covek sa hiljadu mana,
onda budi prava, onda me pokupi.
Stavi me u toplo, polako me leci,
citala si kako zivotinje krote,
lekovi nek budu pogledi i reci,
iscedices valjda koju kap dobrote.
Kad opet od mene napravis coveka
i kada me spases od ljudi i buke,
ostacu sa tobom do kraja svog veka
spreman i da lizem so iz tvoje ruke.
Imaces na kraju
kada prodje sve to
ono sto si htela
svoje verno pseto.
