Kad Èrt Sedne Na Presto
Gde se sumpor raða
I plamen živi iz tla
Ogoljene krošnje šapuæu
I zemlja je mrtva, jalova
Gde gine svetlost, mre
I sivilo beskrajno grli svod
Vetar kuka i zavija
I vuèji se lavež lomi gudurom
Gde huèu vrtlozi vremena
I crnilo beskrajno ljubi svod
Gde duše moraju u okove
Kad umru, u temelje ognjene
Tu se uzdižu dveri Nava
Tu sedi Èrt u žarištu
Na prestolu od zlata
Tu idoli krsta ništavni su
Neumoljiv danak-sud
Svima koji umrli su!
[Glad, 7511]